Kralj Mida i zlatni dodir

U dalekoj Frigiji živeo je kralj Mida. Imao je dvorac, vrt pun ruža i malu ćerku koju je voleo više od svega. Ipak, najviše je voleo zlato. Svake večeri brojao je zlatnike i mislio: „Da imam još više, bio bih najsrećniji čovek na svetu.“

Jednog dana kraljeve sluge našle su u vrtu starog Silena, učitelja boga Dionisa, koji je zalutao. Mida ga je ugostio, nahranio i vratio Dionisu. Bog se obradovao i rekao: „Traži šta god želiš, i biće ti ispunjeno.“

Mida nije dugo razmišljao. „Želim da se sve što dodirnem pretvori u zlato!“ Dionis je uzdahnuo, ali je održao reč.

Kralj je dotakao grančicu i ona je zasijala od zlata. Dotakao je kamen, jabuku, vrata, ružu u vrtu: sve je postalo zlatno. Mida je trčao po dvorcu i smejao se od sreće.

Onda je ogladneo. Uzeo je hleb, ali hleb se u njegovoj ruci pretvorio u tvrdo zlato. Prineo je pehar vode ustima, a voda je postala zlatna i nije mogao da je popije. Mida se uplašio.

Tada je u sobu utrčala njegova ćerka. „Tata, šta ti je?“ upitala je i zagrlila ga. Čim ju je dotakao, devojčica se pretvorila u zlatnu statuu. Kralj je zaplakao. Shvatio je da svo zlato sveta ne vredi koliko jedan zagrljaj.

Mida je potrčao Dionisu i molio ga da mu uzme čudesni dar. Bog mu je rekao da se okupa u reci Paktol. Čim je Mida ušao u reku, zlato je sišlo sa njega u vodu. Kažu da se zato i danas u pesku te reke nalaze zrnca zlata. Mida je zahvatio vode iz reke, pokropio ćerku, a ona je oživela i nasmejala se.

Od tog dana kralj Mida više nije brojao zlatnike. Šetao je sa ćerkom po vrtu i radovao se ružama, suncu i toplom hlebu na stolu.

KRAJ