Dedal i Ikar

Davno, na ostrvu Krit, živeo je mudri majstor Dedal sa sinom Ikarom. Dedal je umeo da napravi sve: statue koje izgledaju kao žive, alate, pa čak i lavirint, zgradu sa toliko hodnika da iz nje niko nije mogao da nađe izlaz.

Kritski kralj Minos nije želeo da Dedal ikada ode sa ostrva. Naredio je da se paze sve lađe, a Dedala i Ikara zatvorio je u visoku kulu kraj mora.

„Kralj vlada zemljom i morem“, rekao je Dedal, „ali nebom ne vlada.“ Počeo je da skuplja perje ptica koje su sletale na kulu. Slagao ga je od najmanjeg do najvećeg, vezivao koncem i lepio voskom, dok nije napravio dva para velikih krila, baš kao ptičja.

Pre poletanja Dedal je ozbiljno pogledao sina. „Ikare, leti uvek pored mene. Ne spuštaj se nisko, jer će ti talasi pokvasiti perje. Ne penji se ni visoko, jer će sunce rastopiti vosak.“ Ikar je klimnuo glavom, ali su mu oči već bile na nebu.

Otac i sin zamahnuli su krilima i uzleteli. Ribari i pastiri gledali su u čudu i mislili da vide bogove. Ikaru je letenje bilo divno. Što je duže leteo, sve više mu se sviđalo. Zaboravio je očeve reči i peo se sve više i više, ka suncu.

Sunce je grejalo sve jače. Vosak je počeo da se topi, a perje je otpadalo jedno po jedno. Ikar je mahao rukama, ali krila više nisu mogla da ga drže, i pao je u more. To more se i danas po njemu zove Ikarsko more.

Dedal je tužan doleteo do kopna. Od tada je svima pričao o svom hrabrom, ali neposlušnom sinu, da bi i druga deca upamtila da i kad nam je najlepše treba da slušamo dobre savete.

KRAJ